Šerif Stiv Nikolić iz pustinjskog gradića Kaktus Gulch jednoga dana je seo na verandu ispred šerifove kancelarije, skinuo šešir i pomislio: „Dosta je bilo bandita, dvoboja u podne i ludih bizona koji mi non-stop upadaju u dvorište – vreme je da i ja odem na odmor kao sav normalan svet!“ Tako je rešio da spakuje svoje stvari: kupio je nove kupaćе gaće na pruge koje su se razvlačile kao harmonika, poneo svoje stare crvene papuče za plažu i obavezno, da ne bi izgubio kaubojski identitet, letnji kaubojski šešir od slame.
Pošto je avion za Grčku zakasnio već nekih pedeset godina, Stiv je odlučio da do tamo putuje onako kako zna i ume – na svom vernom magarcu. Put je trajao punih 12 sati, a u pustinji je sunce pržilo toliko jako da su i kaktusi izgledali kao da traže hlad. Negde na pola puta uhvatila ga je strašna muka – toliko mu se piškilo da je već počeo da svira harmoniku zubima od nervoze. Srećom, naišao je na benzinsku pumpu usred ničega. Hteo je da uleti u WC, ali vrata su bila zaključana. Unutra se već sat vremena mučio neki debeo putnik, koji je stenjao, uzdisao i pravio takvu buku da se činilo da iz WC-a izlaze demoni.
Stiv je izgubio strpljenje, udario nogom u vrata, izbacio debeljka napolje i ušao unutra – ali kad je udahnuo prvi put, zamalo da mu oči iskoče od smrada. Nije izdržao ni pet sekundi, izleteo je napolje i, ne mareći za prolaznike, obavio posao iza najbližeg kaktusa, praveći se da se divi prirodi.
Kada je konačno stigao u Grčku, pred njim se ukazalo mesto čudnog imena Pandrkteikos, gde su bele kuće sa plavim stepenicama svetlele na suncu, a iz svake taverne mirisalo na giros i vino. Prvo je obišao sve radnje i kupio nekoliko stvari koje je smatrao najneophodnijim za letovanje: giros, duvan za žvakanje, toalet papir i – naravno – kutiju municije za revolver, jer čovek nikad ne zna kada može da mu zatreba. Odseo je u jednoj prelepoj kućici, koja se zvala Vila Kremenadla, a imala je plave stepenice i balkon sa pogledom na more.
Međutim, prva noć nije bila ni najmanje mirna. Celu noć se ispred njegove vile odvijala mačeća tuča. Mačke su se derale, mjaukale, prevrtale i tukle kao da je u pitanju mafijaški obračun. Ispostavilo se da je to zaista bila prava mačeća mafija, koja je zastrašivala pse na ulici i maltretirala sve slabije mačke. Stiv, kao pravi pravednik, uskočio je u akciju i spasao jedno maleno mače, kojoj je dao ime Sunčica. Od tog trenutka postali su nerazdvojni drugari – Sunčica je šetala svuda sa njim, čak i kada je Stiv odlazio na plažu.
Jednog sunčanog dana, dok je plivao u moru i pokušavao da se odmori od svih svojih briga, odjednom se ispod njega pojavila ogromna ajkula. Napala ga je i ujela za nogu, ali Stiv, naviknut na bandite i divlje životinje, nije gubio vreme na paničenje. Umesto toga, šutnuo je ajkulu u dupe, izvukao je na obalu i, kao da je u pitanju običan ulov sa pijace, odneo je svojoj maci Sunčici da je ručka.
Nekoliko dana kasnije, probudio se ukočen, sa takvim bolovima u leđima da je jedva ustao iz kreveta. Kukao je, pevao tužne pesme i na kraju zavapio:
– „Ako mi neko pomogne, otplesaću mu moj talični ples!“
Na te reči iz okolnih kućica izvirile su grčke lezbo bakice, koje su se doselile sa ostrva Lezbos. Njima je bilo potpuno neverovatno da jedan kauboj zna da pleše, pa su se sažalile i donele mu lekove protiv bolne menstruacije, jer su to jedine pilule koje su imale pri ruci. Stiv se zahvalio i zauzvrat ih naučio koreografiju svog plesa crvenih čarapica, koji su one vežbale sve do jutra.
U jednoj od svojih šetnji grčkim planinama, Stiv je naišao na manastir skriven u kamenjaru. Ušao je unutra, prekrstio se na brzinu i potražio pomoć od starog grčkog monaha koji se zvao Αλκοολικός. Monah ga je blagoslovio i dao mu kremu od svete grčke ljute paprike, koja je navodno mogla da izleči svaku boljku. Stiv se namazao po leđima, ali je potpuno zaboravio da mu je koža već izgorela od sunca. Kada je ljuta paprika počela da greje, bol je postao nepodnošljiv i Stiv je vrištao i psovao tako glasno da je cela crkva odjekivala.
U tom trenutku zemlja se zatresla, zvona na manastiru počela su sama da zvone, a toranj se ljuljao kao da će se srušiti. Stiv je shvatio da se dešava nešto natprirodno i potrčao nazad ka selu. Kada je Stiv Nikolić stigao nazad u selo Pandrkteikos, dočekao ga je prizor koji bi i najhrabrijem kauboju sledio krv u žilama: zemlja se otvarala, dim je kuljao, a iz dubina su izlazili grčki zombi Indijanci sa perjanicama na glavama, ali umesto perja imali su plastične palme i komade morskih algi koje su se lepršale na vetru. Njihovi ratnički pokliči zvučali su kao karaoke verzija narodnih pesama, a oči su im svetlele zeleno, kao signalne rakete na stadionu.
Stanovnici Pandrkteikosa panično su bežali. Policajci su pokušavali da ih zaustave, ali meci su samo prolazili kroz njih kao kroz jogurt. Jedan policajac je čak bacio pendrek, ali zombi ga je samo uzeo i počeo da se češka po leđima.
Stiv je zgrabio Sunčicu i pojurio ka svojoj vili “Kremenadla”, dok su lezbo bakice hrabro stajale ispred njegovog magarca. Nisu imale ništa osim plastičnih kesa i crvenih ljutih paprika, ali su znale da se brane. Kada bi neki zombi krenuo na njih, bakice bi mu uvalile papriku pravo u nos. Zombi bi se zagrcnuo, počeo da kija kao da je uzeo burmut, i povukao se unazad.
U jednom trenutku zombiji su počeli da izvode ratnički ples, udarajući se po grudima i pevajući nešto što je ličilo na „Egejsko kolo“. Cela zemlja je podrhtavala, a zvona manastira sama su se oglašavala na svaki njihov takt. Stanovnici su već počeli da gube nadu, kada je Stiv zastao, namrštio obrvu i promrmljao:
– „Ček’ malo, pa ove svete paprike nisu dobre samo za ledja…
Izvadio je revolver, otvorio fioku svog prsluka i izvadio sve metke koje je imao. Potom ih je pažljivo umočio u svetu grčku kremu od ljute paprike koju mu je dao monah Αλκοολικός. Meci su se caklili, isparavali i dimili kao da je u pitanju roštilj. Kada je zapucao, svaki metak koji bi pogodio zombija izazvao bi mali vatromet papričastog plamena. Zombiji su počeli da se previjaju i padaju.
Lezbo bakice su shvatile da je trenutak da podignu moral i naprave haos kakav samo one znaju. Povezale su se u krug ispred taverne „Tri Fote“ i počele da pevaju nešto između grčkog narodnjaka i crkvenog pojanja.
Refren je bio posebno upečatljiv:
– „Opa, opa, papriko sveta,
Stiv Nikolić sve zombije šeta!“
Bakice su se ljuljale levo-desno, mahale crvenim paprikama u ritmu i udarale papučama o kaldrmu tako da je zvučalo kao ratni bubanj. Zvona sa manastira, koja su i dalje sama od sebe zvonila, uklopila su se u ritam, pa je sve ličilo na orkestar apokalipse.
Stiv je stajao na sred trga, sa revolverom u jednoj ruci i Sunčicom na ramenu, dok mu je vetar raznosio prašinu oko nogu. Svaki metak koji bi ispalio pratio je hor bakica koje su pojale sve glasnije i glasnije, kao da su na probi za Evroviziju.
Jedan posebno krupan zombi Indijanac, vođa čitave horde, pojavio se sa ogromnom toljagom u ruci. Imao je tetovažu girosa na levoj ruci. Kada je krenuo ka Stivu, Sunčica je izletela i zarila mu kandže u glavu. Zombi je pao na kolena, a Stiv je iskoristio priliku i ispalio mu metak natopljen najljućom paprikom pravo u zube. U tom trenutku cela zemlja se zatresla, a zombiji su se počeli raspadati i pretvarati u prah koji je mirisao na prepečenu papriku.
Stanovnici Pandrkteikosa počeli su da aplaudiraju, lezbo bakice su bacale paprike u vazduh kao konfete, a monah Αλκοολικός je izašao iz manastira i viknuo:
– „Slava paprici i Stivu Nikoliću, spasiocu Grčke!“
Stiv je stajao na sredini trga, sa revolverom u ruci, dimom koji se dizao iz cevi i Sunčicom na ramenu. Vetar je duvao, crveni papirići od paprika lepršali su svuda, a magarac je pobednički zarzao.
I tako je Pandrkteikos bio oslobođen od najezde grčkih zombi Indijanaca, zahvaljujući paprikama, jednom šerifu i njegovoj vernoj mački.
Sutradan, iako su mu Grci nudili da ostane kao heroj, Stiv Nikolić je znao da ga dužnost zove i da mora nazad u Kaktus Gulch. Zajahao je svog magarca, stavio Sunčicu u ranac, a za kraj dobio na poklon džak feta sira i nekoliko kilograma svetih papričica. Dok je odlazio, monah Αλκοολικός i lezbo bakice mahali su mu i poželeli srećan put, a Sunčica je veselo mauknula gledajući more.
Tako se završila još jedna neobična, smešna i potpuno neverovatna avantura šerifa Stiva Nikolića.
Facebook Comments