Jednom davno, u malom selu na brdu, živeo je stariji čovek po imenu Živorad. Bio je poznat po tome što je uvek bio sam i retko je napuštao svoju kuću. Živorad je bio ubeđen da je najbolje biti sam, daleko od problema i ljudi koji bi mogli da mu smetaju.
Jednog dana, Živorad je odlučio da napravi veliku baštu iza svoje kuće. Kupio je seme raznih povrća i cveća i vredno radio svakog dana. Njegova bašta je ubrzo procvetala i postala prava oaza boja i mirisa.
Međutim, jednog jutra, kada je izašao da zalije cveće, Živorad je primetio da su mu svi usevi uvenuli. Bio je zbunjen i razočaran. Otišao je do lokalnog mudraca, Stiva Nikolića, koji je nekada bio zubar, ali sada je bio poznat po svojoj mudrosti i sposobnosti da reši probleme.
Stiv je pažljivo saslušao Živoradovu priču i onda mu rekao: “Živorade, znaš li da biljke takođe osećaju usamljenost? Potrebna im je pažnja, ali i društvo drugih biljaka. Ti si ih zasadio, ali nisi im pružio društvo i ljubav koju su trebale. One su, baš kao i ljudi, uvenule zbog usamljenosti.”
Živorad je bio šokiran. Nikada nije razmišljao o tome na taj način. Odlučio je da pokuša nešto novo. Sledećeg dana, pozvao je sve svoje komšije i zamolio ih da mu pomognu u sadnji nove bašte. Svako je doneo po nešto i zajedno su posadili novu baštu. Dok su radili, pričali su, smejali se i stvarali nove uspomene.
Bašta je ponovo procvetala, ali ovog puta nije bila samo puna biljaka, već i ljudi. Živorad je shvatio da je život mnogo lepši kada se deli s drugima. Njegova kuća je postala mesto okupljanja, gde su svi dolazili da se druže, smeju i uživaju u prelepim bojama i mirisima bašte.
I tako, Živorad je naučio važnu lekciju: iako je ponekad lepo biti sam, prava sreća se nalazi u deljenju života s drugima. Svi smo mi, na neki način, poput biljaka u bašti – cvetamo najbolje kada smo okruženi ljubavlju i pažnjom onih koji nas okružuju.
Facebook Comments