U malom, mirnom selu podno planine, živeo je čovek po imenu Dobrivoje. Bio je srednjih godina, samac, iako su ga svi u selu znali kao dobrog i plemenitog čoveka. Dobrivoje je voleo prirodu i provodio mnogo vremena brinući se o svom malom voćnjaku i vrtu. Nije imao porodicu, ali nikada nije bio usamljen. Njegova blaga narav i spremnost da pomogne svakome učinile su ga omiljenim među seljanima.
Jednog dana, dok je sadio cveće pored puta, prilazi mu mala devojčica po imenu Ivana. Njeni obrazi su bili vlažni od suza, a oči pune tuge. Dobrivoje je odmah prepoznao da nešto nije u redu. Spustio je alat i kleknuo pored nje.
„Šta nije u redu, mala Ivana?“ upita je tiho.
„Izgubila sam se“, reče Ivana kroz suze. „Bila sam u šumi s prijateljima i odjednom sam se izgubila.“
Dobrivoje ju je nežno uhvatio za ruku. „Ne brini, mala Ivana. Hajde da te odvedem kući.“
Dok su šetali prema njenoj kući, Dobrivoje je pričao Ivani priče o životinjama i biljkama koje je poznavao, pokušavajući da je oraspoloži. Njegove tople reči i pažnja brzo su smirile devojčicu. Kada su stigli do njene kuće, njeni roditelji su bili van sebe od brige. Zahvalili su Dobrivoju, ne znajući kako da mu dovoljno iskažu svoju zahvalnost.
„Dobrivoje, zašto ti nikada nisi osnovao porodicu?“ upitala je Ivanina majka, Biljana, dok su pili čaj na terasi.
Dobrivoje se nasmejao. „Nisam nikada našao nekoga s kim bih mogao deliti svoj život. Ali nije mi žao. Imam vas, moje drage prijatelje, i to mi je dovoljno.“
Biljana ga je toplo zagrlila. „Ti si zaista poseban čovek, Dobrivoje. Svet bi bio mnogo bolje mesto kada bi bilo više ljudi poput tebe.“
Jednog leta, Dobrivoje je pomogao svom komšiji Aci da obnovi krov na kući koji je bio oštećen tokom oluje. Aci je dobro došla pomoć, a Dobrivoju društvo. Dobrivoje je proveo nekoliko dana radeći na krovu, a Aca je bio neizmerno zahvalan.
Godine su prolazile, a Dobrivoje je nastavio da živi svojim mirnim, ali ispunjenim životom. Bio je prisutan na svakom seoskom događaju, pomagao je starijima, učio decu o prirodi, i uvek je bio tu kada je nekome bila potrebna pomoć. Svi su ga voleli i poštovali.
Jedne zime, dok je sneg pokrivao selo, Dobrivoje se razboleo. Seljani su odmah priskočili u pomoć. Naizmenično su ga negovali, donosili mu supu i čajeve, brinuli se o njegovom vrtu. Među njima je bio i Aca, koji mu je doneo veliki paket hrane i osnovnih namirnica. „Dobrivoje, nisi sam. Mi smo tu za tebe,“ rekao je Aca dok je ostavljao paket na stolu.
Jednog jutra, dok je sedeo kraj prozora, posmatrajući sneg koji je lagano padao, Biljana mu je donela kolače. Sela je pored njega i uzela ga za ruku.
„Dobrivoje, ti nisi sam“, rekla je blago. „Svi smo mi tvoja porodica.“
Dobrivoju su zasuzile oči. „Hvala vam svima. Uvek sam verovao da nije teško biti sam ako si dobar čovek, ali vi ste mi pokazali koliko je ljubav važna.“
I tako, Dobrivoje je shvatio da, iako nije imao porodicu u tradicionalnom smislu, imao je nešto mnogo vrednije – zajednicu koja ga je volela i poštovala. Život mu je bio ispunjen ljubavlju i dobrotom, i to mu je bilo dovoljno. Jer, na kraju krajeva, nije teško biti sam ako si dobar čovek, jer dobrota uvek pronađe put do srca drugih ljudi.
Facebook Comments