Džangrizavi nosorog

U srcu afričke savane, gde sunce prži i trava se njiše na vetru, živeo je jedan džangrizavi nosorog po imenu Slaviša. Slaviša je bio poznat po svom neprestano namrgođenom izrazu lica i stalnim gunđanjem. Nije imao sreće u životu, a još manje prijatelja i ljubavi. Zbog toga je čitavog života džangrizao, prigovarajući svemu i svakome.

Od malih nogu, Slaviša je imao teško detinjstvo. Njegova majka ga je volela, ali je rano preminula, ostavivši Slavišu samog i još više ogorčenog. Bez majčine podrške i ljubavi, Slaviša je postao usamljen i nepoverljiv. U džungli su ga svi izbegavali, jer je bio nepristupačan i neprijatan. Niko nije želeo da bude u njegovoj blizini, a ni on nije činio ništa da to promeni.

Kako je odrastao, Slaviša je pokušavao da pronađe ljubav, ali bez uspeha. Svaki put kada bi se otvorio i pokušao da se poveže s nekim, bio bi povređen. Jedna nosorogica, u koju se zaljubio, napustila ga je zbog drugog nosoroga. Drugi put, kada je pokušao da se sprijatelji sa zebrom, ona ga je ismejala pred svima. Svaki novi pokušaj završavao je razočaranjem i bolom, pa je Slaviša postao još zatvoreniji i džangrizaviji.

Jednog dana, dok je Slaviša lutao po savani, sreo je staru kornjaču po imenu Draga. Draga je bila poznata po svojoj mudrosti i strpljenju. Iako je znala za Slavišinu narav, prišla mu je i započela razgovor.

“Zašto si tako tužan, Slaviša?” upitala ga je Draga.

“Šta tebe briga?” odbrusi Slaviša. “Niko me ne voli, nemam sreće i nikada neću naći ljubav. Uvek sam povređen.”

Draga je klimnula glavom i nasmešila se. “Možda je tako zato što nikada nisi pružio priliku nikome da te zavoli. Ponekad je potrebno da prvo promenimo sebe da bismo promenili svet oko nas.”

Slaviša je ostao zatečen njenim rečima. Iako je u početku bio skeptičan, odlučio je da pokuša. Počeo je da posmatra druge životinje i primećivao je kako se one ponašaju. Postepeno je počeo da menja svoje ponašanje, postajući manje džangrizav i više otvoren za komunikaciju.

S vremenom su i druge životinje primetile promenu u Slaviši. Počeli su da ga pozdravljaju i pozivaju na druženja. Slaviša je prvi put u životu osetio šta znači imati prijatelje. Naučio je da se smeje, da deli svoje misli i da uživa u društvu drugih.

Jednog dana, dok je šetao pored reke, sreo je mladu nosorogicu po imenu Milica. Bila je prelepa i imala je osmeh koji je osvetljavao sve oko nje. Milica je odmah primetila Slavišinu promenu i zainteresovala se za njega. No, Slaviša je bio povučen i još uvek oprezan zbog svih povreda koje je doživeo.

Milica je bila strpljiva. Prvo mu je prilazila polako, ne želeći da ga uplaši ili povredi. Svakog dana bi mu donela neki mali dar – sočan list, lepu školjku iz reke, ili jednostavno svoju prisutnost i osmeh. Nije ga pritiskala da priča, već je jednostavno bila tu, tiho i strpljivo.

Polako, Slaviša je počeo da se otvara. U početku su to bile kratke rečenice, zatim duži razgovori. Milica je bila pažljiv slušalac i uvek je pokazivala razumevanje za njegove bolne priče. Nije ga osuđivala, već je nudila utehu i podršku.

Jednog dana, dok su sedeli pored reke, Slaviša je prvi put osetio kako mu srce nije toliko teško. Pogledao je Milicu i rekao: “Hvala ti što si bila uz mene. Nikada nisam mislio da će neko moći da mi se približi, ali ti si uspela.”

Milica se nasmešila i lagano ga dotakla njuškom. “Svako zaslužuje ljubav i prijateljstvo, Slaviša. Samo treba da veruješ u to.”

Sada, Slaviša više nije bio džangrizavi nosorog. Postao je srećan, zadovoljan i voljen. Naučio je da sreća dolazi iznutra i da je potrebno pružiti šansu životu da bi on pružio najbolje što ima. I tako, u srcu afričke savane, Slaviša je konačno našao svoju sreću, prijatelje i ljubav, živeći srećno do kraja svojih dana.