Kognitivna disonancija – kada se u nama sudare ono što mislimo, osećamo i radimo

Postoje trenuci kada čovek zna jedno, oseća drugo, a radi treće.

Zna da bi trebalo da ode, ali ostaje.
Zna da mu neki odnos ne prija, ali ga i dalje idealizuje.
Veruje da je doneo ispravnu odluku, a ipak iznova razmišlja o tome šta bi bilo da je postupio drugačije.
Može čak i da bude potpuno uveren u svoju odluku, a da istovremeno oseća nemir, tugu ili krivicu.

Ovaj unutrašnji sukob jedan je od zanimljivih fenomena ljudske psihologije i poznat je kao kognitivna disonancija.

Šta je kognitivna disonancija?

Kognitivna disonancija je psihološka nelagoda koja nastaje kada u čoveku istovremeno postoje dve ili više međusobno nesaglasnih misli, uverenja, osećanja ili ponašanja.

Na primer:

„Volim ovu osobu, ali znam da ovaj odnos nije dobar za mene.“

Ili:

„Doneo sam ispravnu odluku, ali mi je zbog te odluke užasno teško.“

Problem nije samo u tome što imamo različite misli. Čovek je sposoban da istovremeno razmatra različite mogućnosti.

Disonancija nastaje kada te suprotne predstave stvaraju unutrašnju napetost koju želimo da smanjimo.

Zbog toga naš um često pokušava da pronađe objašnjenje koje će ponovo uspostaviti osećaj unutrašnje logike.

Zašto nam je toliko teško da prihvatimo kontradikciju?

Ljudi vole da svoje ponašanje doživljavaju kao smisleno.

Želimo da verujemo da poznajemo sebe, da su naše odluke opravdane i da postoji logična veza između onoga što mislimo, osećamo i radimo.

Kada se ta veza prekine, javlja se neprijatnost.

Ako smo nekoga voleli, teško je prihvatiti da smo možda pogrešili u proceni.

Ako smo prekinuli odnos, teško je istovremeno priznati:

„Ova osoba mi nedostaje“

i

„Dobro je što je odnos završen.“

Obe tvrdnje mogu biti istinite.

Ali naš um često želi jednostavniji odgovor.

Zato možemo početi da tražimo dokaze koji podržavaju samo jednu stranu.

Kognitivna disonancija nakon raskida

Raskidi su posebno pogodno tlo za kognitivnu disonanciju.

Osoba može istovremeno misliti:

• „Nismo bili kompatibilni.“
• „Nedostaje mi.“
• „Povredila me je.“
• „Bilo nam je prelepo.“
• „Ne treba da joj se vratim.“
• „Možda je ipak moglo da uspe.“
• „Znam zašto smo raskinuli.“
• „Ali zašto onda toliko boli?“

Sve ove misli mogu postojati u isto vreme.

I upravo tu nastaje problem.

Čovek ponekad zaključi:

„Ako mi toliko nedostaje, onda sam verovatno pogrešio.“

Ali to nije nužno tačno.

Nedostajanje ne dokazuje da je odnos bio dobar.
Bol ne dokazuje da je odluka bila pogrešna.
Ljubav ne dokazuje kompatibilnost.

Emocija i procena mogu govoriti različitim jezikom.

Kada pokušavamo da opravdamo sopstvene odluke

Kognitivna disonancija može nastati i nakon donošenja velike odluke.

Zamislimo osobu koja je dugo birala između dva posla.

Konačno prihvati jedan.

U početku je zadovoljna. Međutim, nekoliko nedelja kasnije počinje da razmišlja:

„Možda je drugi posao bio bolji.“

Sada postoji neprijatnost između:

„Izabrao sam dobro“

i

„Možda sam pogrešio.“

Da bi smanjila tu neprijatnost, osoba može početi da naglašava mane drugog posla:

„Tamo su lošiji ljudi.“

„Plata jeste veća, ali je posao užasan.“

„Ionako bih tamo bio nesrećan.“

Možda je sve to delimično tačno.

Ali moguće je i da deo tog razmišljanja služi tome da osoba sebi potvrdi da je njena odluka bila ispravna.

Disonancija ne znači da lažemo sebe namerno

Važno je razumeti jednu stvar.

Kognitivna disonancija nije svesna manipulacija samim sobom.

Čovek najčešće zaista veruje u objašnjenje koje pronađe.

Naš mozak pokušava da napravi priču koja će povezati događaje u smislenu celinu.

Zbog toga ljudi ponekad menjaju svoje stavove nakon što donesu odluku.

Ne zato što su neiskreni, već zato što pokušavaju da usklade unutrašnju sliku sebe sa onim što su već uradili.

Šta je posebno zanimljivo?

Ponekad se ne menjaju činjenice — menja se njihovo značenje.

Dvoje ljudi može doživeti isti događaj, a nekoliko meseci kasnije potpuno drugačije pričati o njemu.

Jedna osoba kaže:

„To je bilo najlepše vreme mog života.“

Druga kaže:

„Sada shvatam da to nikada nije bilo ono što sam želela.“

Ni jedna od tih rečenica ne mora biti potpuno lažna.

Ljudi događaje često posmatraju kroz trenutno emocionalno stanje i kroz potrebu da objasne sopstvene odluke.

Zašto se vraćamo onome što smo odlučili da napustimo?

Kognitivna disonancija može biti jedan od razloga zbog kojih se čovek mentalno vraća starim izborima.

Kada nešto izgubimo, počinjemo da primećujemo njegovu vrednost.

Ali tada se pojavljuje pitanje:

„Ako je bilo toliko vredno, zašto sam to izgubio?“

Um pokušava da odgovori.

Nekada idealizuje prošlost.

Nekada je potpuno obezvredi.

Nekada prelazi iz jedne krajnosti u drugu:

„Bila je savršena.“

pa:

„Nikada nije valjalo.“

pa opet:

„Možda sam sve upropastio.“

Takvo njihanje može biti znak da osoba još nije uspela da pomiri različite delove svog iskustva.

Kako smanjiti kognitivnu disonanciju?

Najzdraviji način nije nužno pronaći jednu „ispravnu“ verziju priče.

Ponekad je potrebno prihvatiti da su dve naizgled suprotne stvari istinite istovremeno.

Možemo reći:

„Voleo sam je i odnos ipak nije bio dobar za mene.“

„Nedostaje mi i ne želim da se vratim.“

„Pogrešio sam u nekim stvarima, ali nisam ja jedini razlog zbog kojeg odnos nije uspeo.“

„Doneo sam odluku koja me boli, ali bol ne znači automatski da je odluka bila pogrešna.“

Takvo prihvatanje smanjuje potrebu da stvarnost pretvorimo u jednostavnu priču o krivcu i žrtvi, pobedniku i gubitniku, pravoj i pogrešnoj odluci.

Kognitivna disonancija može biti korisna

Iako je neprijatna, kognitivna disonancija nije nužno nešto loše.

Ona može biti signal da postoji nešto što moramo bolje da razumemo.

Kada primetimo:

„Jedno govorim, drugo osećam, a treće radim“,

možemo zastati i pitati se:

Šta se ovde zapravo ne slaže?

Možda su se promenile naše vrednosti.

Možda se plašimo posledica odluke.

Možda pokušavamo da zaštitimo sliku koju imamo o sebi.

Možda žalimo za nečim što smo izgubili.

A možda jednostavno još nismo prihvatili činjenicu da život ponekad ne daje savršeno rešenje.

Najvažnija lekcija

Čovek ne mora da izabere jednu emociju da bi druga postala nevažeća.

Možemo nekoga voleti i ipak otići.

Možemo znati da je odluka ispravna i ipak patiti zbog nje.

Možemo priznati da je nešto bilo lepo, a da istovremeno prihvatimo da nije moglo da traje.

Zrelost možda nije u tome da uklonimo svaku unutrašnju kontradikciju.

Možda je upravo u tome da možemo da kažemo:

„Da, ovo boli. Da, nedostaje mi. Da, bilo je lepo. I da — ipak znam zašto moram dalje.“

Kada prestanemo da zahtevamo od sebe da sve osećamo „ispravno“, unutrašnji sukob počinje da slabi.

Ne zato što smo pronašli savršen odgovor.

Već zato što smo naučili da možemo da živimo sa složenošću sopstvenih osećanja.